Скачать бесплатно
Вы помогли!
Внешняя миссия
Слово Патриарха

Проповеди Патриарха Кирилла

Подробнее...

Пожертвовать
для России и Европы:

Donation

For USA with PayPal or credit card:



PostHeaderIcon Босния и Герцеговина

Православие в Боснии и Герцеговине

Православие в Боснии и Герцеговине имеет сложную и противоречивую историю. Собственно христианство распространилось на территории Римской Иллирии ещё во времена поздней античности когда его исповедовали романизированные валахи. Массовое заселение этой горной холмистой местности славянами началось в VIII—IХ веках. После временных потрясений, вызванных славянскими нашествиями, Византийская империя восстановила контроль над внутренними балканскими регионами, превратившись фактически в православное греко-славянское государство ХI-ХII веков. Однако, южные славяне Боснии и Герцеговины располагались на периферии империи, на границе с западным (католическим) миром. славяне Боснии и Герцеговины, проживающие  в изолированных от друга горных регионах теряют определённый ориентир. Получает распространение так называемая секта богомилов. Уставшие от религизоных распрей богомилы активно принимают ислам в ХV-ХVIII веках, во время османского господства. Западные регионы переходят в католичество. Вместе с мусульманскими территориями они образуют современную хорватско-мусульманскую федерацию (51 % территории). А восточные (ныне это территории автономной Республики Сербской или 49 % территории Боснии и Герцеговины), сохраняют православие.

Население: ок. 3,7 млн чел. (по данным Внешней торговой палаты БиГ на 2002). Ок. 1 млн чел. имеют статус беженцев в др. гос-вах. Этнические группы: боснийцы (славяне, принявшие ислам), сербы, хорваты (из-за военных действий 1992-1995 точных данных о национальном составе населения нет). Государственное устройство: в апр. 1992 г. мировое сообщество признало независимость БиГ от Югославии. По Дейтонским соглашениям (нояб. 1995), БиГ состоит из 2 образований - мусульмано-хорват. Федерации Боснии и Герцеговины (Сараево) и Республики Сербской (Баня-Лука), в каждом из к-рых есть президент, парламент и правительство. Органы власти единого гос-ва включают Президиум, Парламентскую ассамблею и Совет министров. Высший законодательный орган - Парламентская ассамблея (скупщина), состоит из 2 палат: Палаты народов (15 депутатов избираются парламентами: по 5 от мусульман и хорватов от Федерации БиГ, 5 сербов от РС) и Палаты представителей (42 депутата избираются прямым голосованием: по 14 от мусульман и хорватов от Федерации БиГ, 14 сербов от РС). Высший орган исполнительной власти - коллегиальный Президиум, к-рый состоит из 3 членов: боснийца и хорвата, избираемых от территории Федерации БиГ, и серба - от территории РС.

PostHeaderIcon Храм Рождества Пресвятой Богородицы (Зеница)

Храм Рождества Пресвятой Богородицы (Зеница)


Адрес:
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА И ПАРОХИЈА У ЗЕНИЦИ
ТРАВНИЧКА ЦЕСТА БР. 4
72 000 ЗЕНИЦА
БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

ТЕЛЕФОНИ:
+387(0)32/401-460 - Тел.Фах. (Канцеларија);
+387(0)32/481-321 - (Стан);
+387(0)65/381-156 - свештеник Бојан Глишић - први парох зенички.
+387(0)65/414-106 - свештеник Дамјан Радовић - други парох зенички.

ЕЛЕКТРОНСКА ПОШТА:
Этот e-mail адрес защищен от спам-ботов, для его просмотра у Вас должен быть включен Javascript
Этот e-mail адрес защищен от спам-ботов, для его просмотра у Вас должен быть включен Javascript


Источник: www.spcozenica.com.ba
 

PostHeaderIcon Манастир (Клисина)

Манастир (Клисина)

Адрес:
Манастир Клисина, село Ништавци,
79 101 Приједор, РС БиХ
тел./факс: 00387 52 338-083,
e-mail: Этот e-mail адрес защищен от спам-ботов, для его просмотра у Вас должен быть включен Javascript

Источник: www.manastirklisina.com
 

PostHeaderIcon Монастырь Успения Богородицы (Чайниче)

Монастырь Успения Богородицы (Чайниче)

Адрес:
ул Игумана Василија 8
73 280 Чајниче
Република Српска


тел./факс: ++387 (0)58 316 104, 315 287, 315 288
www.krasnica.rs.sr
www.ikonacajnicka.rs.sr

Источник: www.krasnica.rs.sr
 

PostHeaderIcon Монастырь (Рман)

Монастырь (Рман)

Адрес:
Мартин Брод бб
Мартин Брод, 77206
Босна и Херцеговина
tel/fax +387/37-366-047  

Источник: www.manastir-rmanj.com
 

PostHeaderIcon Монастырь Святой Троицы (Возути)

Монастырь СВятой Троицы (Возути)

Манастир Свете Тројице у Возућици, општина Завидовићи, подигнут је у XIV веку, задужбина је краља Драгутина. Манастир је подигнут подно планине Озрен, у долини реке Криваје, на левој обали доњег тока. Имао је важну улогу у очувању православља у овим крајевима. Доказ за то су српска села на левој обали Криваје, која су се сачувала све до етничког чишћења 1995. године. Под турским претњама монаси су напустили манастир крајем XVII века. Преко 160 година, манастир је био пуст. Тако дуго неодржавање учинило је да се горњи део манастирске цркве до прозора срушио. Манастирска црква је обновљена 1859, а освећена је на Духове 1865. године, када је и посвећена Светој Тројици. Манастир је у ХХ веку доста страдао. У Првом светском рату 1917. године аустријски војници однели су манастирско звоно. Септембра 1941. године возућки НДХ жандари су опљачкали цркву. Фебруара 1942. године муслиманска милиција је запалила зграду основне школе, дрвени звоник и 20 дрвених колиба на Црквеној луци. После Другог светског рата манастир је обновљен, дограђен му је звоник, који је касније срушен због нарушавања аутентичности. Године 1970. манастир Возућа је проглашен спомеником културе прве категорије. Нови дрвени звоник је подигнут 1989. године а електрична струја је уведена 1991. године. У рату у БиХ војска муслиманско-хрватске федерације 10. септембра 1995. године окупирала је српска села у долини реке Криваје и јужни део планине Озрен. Становништво је протерано, а манастир је поново опустошен. Звоник је запаљен а звоно однесено. Црква је споља изрешетана мецима. Бакарни кров је скинут и однет. Свети престо је поломљен а унутрашњи зидови су оштећени и исписани разним графитима, углавном муслиманским именима.Према сачуваним подацима у Возући су службовали следећи свештеници: Стеван Васиљевић 1905; Никола Гајић 1908; Јован Јанковић 1910; Димитрије Текић 1912; Иноћентије Брајић 1913; Димитрије Текић 1914; Јован Зечевић 1928; Ратко Госпић 1949-1952; Владимир Лазаревић 1953-1972; Голуб Митровић 1973-1975; Милош Шаренац 1975-1994.


Источник: www.mitropolija.org
 

PostHeaderIcon Монастырь Успения (Добруну)

Монастырь Успения (Добруну)

Највећа светиња у добрунској парохији је манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну, познат и као манастир Крушево. Основан је у XIV веку, 1343. године. Ктитор манастира је жупан Прибил са синовима Стефаном и Петром. У доба краља, а потом цара Душана (1331-1345. и 1345-1355) у Добруну дужност чувара тог дела западне границе српске државе врши жупан Прибил. Поред жупанског двора у тврђави гради око 1340-1343. године манастир. Манастирска црква је била скромна, зидана је од камена и сиге, имала је облик једнобродне засведене базилике без куполе. Храм су живописали врсни зографи из јужне Србије. После монашења жупана Прибила (монашко име Варнава) наслеђују га синови прво Стефан а потом Петар, који је дозидао спољну припрату и ризницу са северне стране и живописао их 1383. године. У време жупана Петра у Добруну је било око 720 монаха. Под утицајем босанских властелина Радиновића и Павловића, који су столовали у Вишеграду, повлачи се жупан Петар и по примеру свога оца замонашио се добивши име Јован. Добрун је пао под Турке 1462. године. Према сачуваној легенди, освојен је издајом. Један српски слуга открио је Турцима да су из Добруна отишли сватови по младу у Пријепоље. Турци су сачекали сватове у повратку иза Бијелих Брда, побили их, преобукли се у сватове, ушли у град Добрун и заузели га. Том приликом разрушили су град док је манастир оштећен. Млађи монаси су се разбежали по неприступачним испосницама широм добрунске области док су у манастиру остали само старији. После смрти ових монаха манастирска црква је отварана само о великим празницима док манастир није порушен и потпуно запустео.

Манастир обнављају у XVI веку монаси, који су након напуштања добрунског манастира основали метох у месту Ваган. Турци су га поново порушили крајем XVII века а монаси су се разбежали по старим испосницама. Народ добрунског краја обновио је манастир крајем XVIII века. Нажалост, у манастиру није било монаха па се служило три пута годишње: на Божић, Васкрс и на Духове. Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године Турци су казнили рушењем великог броја светиња међу којима и манастира Добруна. Берлинским конгресом 1878. године Босна је добила новог господара, уместо Турске Аустро-Угарску. Захваљујући митрополиту Сави Косановићу, народу добрунског краја и помоћи баронице Вилхелмине Николић манастир Добрун је 1884. године обновљен. Обновљена је првобитна црква жупана Прибила а не и припрата и ризница жупана Петра. Током Првог светског рата манастир је поново страдао. Са обнављањем се почело 1921. године. Приликом обнове прекречен је ктиторски натпис изнад надвратника на улазу у нартекс а старе фреске у засведеном трему покривене су новим слојем живописа. Нова несрећа задесила је манастир у Другом светском рату. Немци су цркву користили као магацин за мине, које су јануара 1945. године активирали и разорили манастир до темеља. Ово је било најтеже разарање манастира. Остали су само припрата и звоник. Народ није могао да гледа своју светињу разорену. За годину дана манастирска црква је обновљена и освећена у недељу по Митровдану 1946. године. На сву срећу у последњем рату 1992-1995. године манастир је сачуван. Године 1994. након 250 година одлуком митрополита Дабробосанског Николаја манастир је поново насељен монасима. Свештеници који су службовали на добрунској парохији од 1849-1995. године: Јевто Ђуровић; Алекса Ђуровић; Петар Ђуровић 1931-1933; Вељко Шкаљак 1934-1935; Будимир Соколовић 1936-1942; Јосиф Богдановић 1946-1971; Милорад Љубинац 1971-1976; Милосав Видаковић 1976-1994. Године 1994. обновљен је у манастиру Добруну монашки живот и отада парохију опслужују синђел Калистрат (Бобушић) и синђел Јован (Гардовић).


Источник: www.mitropolija.org
 

PostHeaderIcon Приход (Сараево)

Приход (Сараево)

По предању и археолошким подацима Стара српска православна црква Св. Архангела Михаила у Сарајеву потиче из средњег века. Писаних трагова о њеном постојању у то време нема јер су, највероватније, пропали за време турских освајања наших земаља. Пошто нема писаних трагова упућени смо да њену старост утврђујемо на основу индиректних доказа. Необична основа и облик цркве, одвојен средњи део храма (наос) ступцима и двоспратним аркадама, зидана олтарска преграда, камени свећњаци пред олтаром, два слоја на најстаријим иконама са иконостаса и надгробни камени споменици нађени око цркве довољно говоре о старости цркве. На основу цариградских дефтера из 1485. и 1489. године може се претпоставити да је у то време постојала црква у Сарајеву, иако се она у дефтерима не спомиње. У првом дефтеру се каже да у Сарајеву има 42 муслиманске куће, 103 хришћанске и осам дубровачких. Вероватно је тако јако хришћанско насеље имало богомољу. У другом дефтеру се помиње Ђуро, син поповски, што указује да је у Сарајеву у то време био свештеник, а вероватно и црква. Ко је ктитор цркве није познато. Народно предање је приписује Андријашу, брату Краљевића Марка.

У XVI веку има више података о свештеницима, док је у XVII веку црква три пута страдала од пожара. Пошто су саниране последице последњег пожара из 1656. године цркви је поклоњен полијелеј, два камена свећњака пред олтаром и нови дрвени иконостас у резбарији. Крајем XVII века опљачкан је један део имовине Старе цркве приликом провале Евгенија Савојског у Босну и Сарајево. У XVIII веку црква је два пута оштећена у пожарима и то 1724. и 1788. године. После првог пожара обновљена је 1730. а четири године касније обновљен је доњи део иконостаса. У другом пожару изгорео је кров цркве. Поправљен је 1793. године. Од тада па до 1982. године није било значајнијих радова на цркви осим што је 1881. подигнут зидани звоник са западне стране, а 1982. године црква је генерално реновирана. Осветио је на Цвети исте године митрополит Владислав. Стара црква је добрим делом укопана у земљу. Правоугаоне је основе, без олтарске апсиде, дуга је 14,5, широка 16,5, а висина унутрашњости је осам метара. Зидови су грађени од камена кречњака, дебљине преко 100 цм., а сводови од седре (сиге, бигра). На спољашњим зидовима су широке фуге а унутрашњост је омалтерисана. Покривена је ћерамидом. Улази су са каменим луковима и довратницима а прозори су правоугаони са каменим первазима и демирима. Подељена је на олтар и наос (средњи део цркве) који је ограничен зиданим ступцима и луковима на два спрата. Око средњег дела, са северне и јужне стране су два споредна брода а са запада затворена припрата (нартекс). Сви ови простори су засведени полуобличастим сводовима. Приликом оправке 1730. године бочни бродови и нартекс хоризонтално су предвојени патосом, таваницом и тако је начињено горње одељење – женска црква. Мали олтар у источном делу северног брода начињен је 1730. или 1849. године.

Највећу уметничку вредност у Старој цркви има дрвени иконостас у резбарију из XVII века са иконама. Иконе је радило више сликара. Ту су иконе зографа Радула или Авесалома Вујичића из 1674, Максима Тујковића из 1734. године и непознатог барокног сликара из XVIII века. Горњи ред икона на иконостасу (Тајна вечера, Скидање са крста, Прање ногу и Зачеће) поклонио је Сарајлија Јован Милетић из Трста у другој половини XVIII века. У унутрашњем и спољашњем делу наоса изнад стубаца и над луковима налазе се иконе домаћих и страних мајстора од XVI до XVIII века. Има икона велике уметничке вредности на зидовима храма. Поред икона, велику вредност имају кандила, дарохранилнице и окови икона од разних врста материјала. У Старој цркви се чува рука Св. Текле, делови моштију Св. Пателејмона, Макрине и Јакова Персијанца а у женској цркви је смештен детињи ковчег са моштима. Многе значајне црквене личности су посетиле Стару цркву. Поред њих, цркву су посећивале и познате личности из политичког живота. Године 1985. цркву је посетио шпански краљ Хуан Карлос са супругом Софијом. За Стару цркву је везана српска основна школа. Први податак о њој је из 1539/40. године. У документима има података о учитељима који су радили у овој школи од XVII до XIX века. Школа је била при цркви до 1858. године. Уз основну школу, основана је педесетих година XIX века виша школа, доцније претворена у реалку, која је радила до 1883. године када су је аустријске окупационе власти затвориле.


Источник: www.mitropolija.org
 

PostHeaderIcon Кафедральный собор (Сараево)

Кафедральный собор (Сараево)

Одлука о градњи Саборне цркве Рождества Пресвете Богородице у Сарајеву донета је почетком 1859. године. Од 1859. па до 1862. године купљено је земљиште и материјал за градњу цркве. Земљиште је купљено у равници, с десне стране реке Миљацке. У оно време то је било скоро у центру Сарајева. Црква је почела да се гради 1863. године. Темељ је освећен 11. јуна поменуте године. Радови на цркви су трајали једанаест година. Потпуно је завршена 1. маја 1874. године. Освећена је на Св. Илију, 20. јула 1872. године, скоро годину дана пре потпуног завршетка. Осветио је митрополит Дабробосански Пајсије. Освећењу је присуствовало шест конзула са персоналом и седми Калај, који се тих дана нашао у Сарајеву, 76 свештених лица и око 10.000 душа из народа. Било би и више народа да се по Босни и Херцеговини није пронео лажни глас да ће Турци при освећењу цркве сећи хришћане. Тога дана по освећењу трапезе произведен је за архимандрита Сава Косановић. Нови архимандрит је тога дана изговорио свечану беседу.
Црква је грађена од добровољних прилога који су сакупљани почев од 1863. године па до завршетка. Прилоге су давали православни житељи Сарајева, околних села, трговци из Београда, Дубровника, Беча и Трста. Како прилози који су пристизали нису били довољни, радови су исплаћивани из прихода Старе сарајевске цркве Св. Архангела и из позајмица појединих грађана. Међу приложницима се помиње султан Абдул Азис Хан са 556 дуката (33.950 гроша). Султан је издао дозволу за градњу ове цркве, која служи на понос српском народу, да би ублажио прекоре Европе за верску нетрпељивост и неједнакост. Од осталих приложника наводимо: Правитељство Српско из Београда 500 дуката (30.500 гроша); Михаило Обреновић, српски кнез, 150 дуката (9.150 гроша); Јово Мариновић, председатељ Српског Совјета у Београду, 250 фор, односно 52 дуката (3.217 гроша).
Године 1873. по дозволи руског цара Александра II и са благословом петровградског Светог синода дошао је у Русију архимандрит Сава Косановић да скупља прилоге за довршетак цркве и отплату дугова. Том приликом је посетио Српско подворје у Москви, које је отворено захваљујући труду митрополита Српског Михаила Јовановића. За време боравка у Русији прикупио је 1.870 дуката (114.111 гроша). За овај успех архимандрит Сава је захвалан Нилу А. Попову, професору на Московском универзитету, који га је топло препоручио. Поред новца, из Русије су Новој цркви приложене иконе за иконостас, црквене књиге, утвари и одежде. Иконе су урађене у Сергијевском манастиру, недалеко од Петровграда, трудом архимандрита тога манастира Игњатија. Овај трудољубиви архимандрит је скупљао прилоге од царске породице и других имућних лица које је са пет свештеничких одежди и две мање плаштанице послао на дар Новој сарајевској цркви. За овај свој труд одликован је од кнеза Николе Орденом кнеза Данила.
Црква је саграђена од камена а покривена оловом. Има шестора врата. Под је урађен од тесаних плоча. Олтар и простор испред олтара уздигнут је на три степенице. Уза зид су дрвени столови за старе и немоћне. Уз десни стуб налази се позлаћени трон за митрополита. На левој страни, према митрополитовом трону, начињен је мањи позлаћени сто за архимандрита. Више архимандритског стола постављен је позлаћени амвон са отвореном златном књигом, на којој ђакон чита Јеванђеље а проповедници изговарају беседе. На средини амвона, из сунчевих зрака, блиста символична позлаћена чаша живота – путир. Иконе на иконостасу су позлаћене. Цркву краси осам кубета – пет већих и три мања на олтару. У црквеним зидовима налази се два реда прозора, на олтару четири. Дужина цркве је 37 м, ширина 22,5 метара, висина: зидови 15,5 метара, а средња купола 34 м, у малим куполама 20 м. Звоник, који се види из велике даљине, висок је 45 м. Крст на звонику и јабука су прилог имућних сарајевских госпођа. Порта је ограђена ниским зидом са гвозденом оградом. У порти су биле засађене питоме руже и мирисне липе. За потпуно довршење цркве утрошено је 38.185,18 дуката (2.329.294,15 гроша).
Прве оправке цркве, нарочито споља, биле су планиране за 1914. годину. Намера је пропала због избијања рата. За време рата Аустријанци су скинули оловни кров са цркве и црквена звона. Прекрили су је слабим плехом, што је додатно допринело пропадању цркве. Оправци цркве споља и изнутра приступило се пошто је рат завршен, крајем маја 1921. године. Црква је прекривена бакром. Изнутра је обојена масном бојом. Уведено је електрично осветљење. Урађен је нов под. Иконостас је пребојен златом. Купљена су три звона у Трсту. Највеће звоно је тешко 2.800 кг., средње 1.600 кг, и најмање 750 кг. Радови на цркви су завршени пред Божић 1922. године. Тако је на Божић извршено освећење цркве и служена је прва Литургија.
Трошкови оправке цркве су износили 2.656.369,07 динара. Новац је обезбеђен из прихода Старе сарајевске цркве, редовних прихода општинских добара, добровољних прилога и зајма добијеног од Народне банке у Београду. Оправком цркве руководио је одбор: Танасије Иконић, председник, Симо Богдановић, потпредседник, Јово Мачкић, секретар. Чланови одбора: Милош Милошевић, Милош Миладиновић, Илија Бошковић, Тодор Косовац, Душан Марић, Саво Јокић, Михаило Чавић, Митар Савић, Станко Дуфек, Алекса Гаћаница, Никола Јунгић и Илија Мандић. За време последњег рата црква није страдала. Извршено је спољашње реновирање храма. За унутрашње реновирање потребна су велика средства. Надамо се да ће се средства пронаћи и да ће храм заблистати пуним сјајем.

Источник: www.mitropolija.org
 


 

03
Новинки издательства

2017jun

 

 

(июнь 2017 г.)

 

 

 

Авторизация



Гонения христиан на Украине

Гонения христиан на Украине

Подробнее...